Šta rade deca sa smetnjama u razvoju preko leta? Kako se navikavaju na novu rutinu – bez škole?
Odgovor na pitanje je da provode vreme u letnjoj školici koju organizujemo već 7 godina za redom.
Na kraju školske godine roditelji prijavljuju decu za letnju školicu. Zatim se pravi Viber grupa u koju se prijavljuju deca za predstojeću nedelju.
Naša Viber grupa nije ozloglašena, kao neke. U našoj Viber grupi se nalaze fotografije naše dece i na njima se najbolje vidi kako su provela dan.
Kako izgleda Evo Ruka letnja školica?
Okupljamo se oko 10 sati. Decu dočekuju defektolozi. Pozdravimo se, pitamo za zdravlje, upoznajemo sa novim članovima ekipe. Stariji kuvaju kafu. Mlađi slušaju muziku, a kad ih „pogodi“ pesma onda odigraju i koreografiju.
Odmah prikupljamo predloge šta da se sprema za ručak, a šta za užinu? Šta treba da se kupi? Ko pravi spisak, a ko ide u nabavku? Organizuju se timovi i počinje akcija.
Važan deo svakog dana je vreme za rad rukama, za kreativu. Seckamo, lepimo, bojimo, pravimo kuglice, a onda pravimo izložbu u prostorijama u kojima se održava letnja školica.
Prostor u kom se održava letnja školica je prostor Osnovne škole za učenike oštećenog vida „Veljko Ramadanović“ u Zemunu. Jako smo zahvalni na podršci i prostoru koji škola daje.
Drugi važan deo dana je vreme kada deca izlaze napolje, ili da se igraju ili da se bave sportom. Školsko dvorište je veliko i uređeno, ali volimo i da prošetamo i potražimo igrališta u okolini.
Opština Zemun dobro brine o igralištima, a takođe brine i o nama, pa podržava letnju školu od samog početka njenog nastanka. Na tome smo beskrajno zahvalni.
Kad se vratimo iz šetnje stomaci nas opominju da je vreme za ručak. Tada vežbamo postavljanje stola, pranje ruku i žvakanje zatvorenih usta. Posle jela svako svoj tanjir nosi u kuhinju a dobrovoljci peru sudove. Noževe. Čaše. Nekad nas od tih prizora obliva znoj ali sve hrabro podnesemo.
Posle ručka je odmor ili druženje na udobnim garniturama. Vreme nam brzo prođe i roditelji počnu da dolaze po decu. Vole da dođu malo ranije, nekad i kafu popiju, nekad malo sednu pa popričaju sa nama kako je prošao dan.
Napomena: Ovaj tekst je nastao u prostoriji za mir i tišinu škole „Veljko Ramadanović“ u vreme ručka. Taj dan smo jeli pasulj koji je skuvala Ana i sutlijaš bez cimeta jer je tim za nabavku zaboravio da ga nabavi.
Vidimo se sledeće godine!
