Piše Bojana Nešić
„Umesto osude možemo pružiti ruku, osmeh i razumevanje“
Skoro sam saznala da je naša bivša komšinica htela da nas prijavi nadležnim institucijama jer je Nona mnogo plakala. Zaista u jednom periodu, kada je imala godinu i po, dve, nije plakala samo kada bi jela ili spavala. A pošto je izolacija u zgradi u kojoj smo živeli bila loša, njena se vriska jasno čula i u stanu od kojeg nas je odvajao samo jedan sloj betona.
Bila sam tužna kada sam to čula. Razumela sam i komšinicu. Verovatno bi i meni svašta padalo na pamet da čujem dete koje neprestano plače. Mada, uprkos tome što je razumem, neka stara rana me zabolela. Vratile su se neke slike i neke emocije zajedno sa tim sećanjem. Kao da vidim sebe kako sklupčana sedim u uglu naše malene spavaće sobe. Često sam jecala i ja dok je Nona plakala. Bili su to trenuci kada se činilo da nema izlaza i da sve to nikada neće proći.
Mi ne znamo ko kakvu bitku bije. Sa kakvim se demonima bori. Koliko se oseća nemoćnim i usamljenim. Koliko ga nešto boli. Ne znamo koliko suza proliva i kolika je njegova tuga.
I baš zato uvek možemo izabrati da budemo nežni. I umesto osude možemo pružiti ruku, osmeh i razumevanje. Takve stvari mogu biti lekovite. I za dušu onoga ko pati, ali i za dušu onoga ko ruku pruža. Pružajući pomoć onima kojima je potrebna, mi i svoje rane možemo isceliti.
