Moja autistična ćerka je predškolac u telu tinejdžerke od 13 godina. Redovno idemo na igralište kako bi se ljuljalja na ljuljaškama. Ponekad i satima. Toliko voli da se ljulja. U pubertetu je prilično porasla, tako da izgleda kao tinejdžerka od 17 godina. Telo je izraslo, ali njenu fizičku konstituciju um ne prati. I sada imamo problem. Devojčica koja izgleda kao sedamnaestogodišnjakinja se ljulja i ne ustupa ljuljašku mlađoj deci. Pritom ponekad i slomi te ljuljaške jer ih je prerasla. Deca se čude i postavljaju pitanja, a roditelji komentarišu. Nisu ti komentari uvek zluradi. Jednostavno, veliki broj ljudi ne vidi i ne razume. Najteže mi pada kad joj se podsmevaju njeni vršnjaci. Obično sedim na klupi i, kad to sve čujem, ili gutam knedlu ili samo pustim suze.
Da, moja autistična ćerka je ušla u pubertet. Ona ne govori, ali to je ne sprečava da komunicira. U poslednje vreme ljutnju iskazuje na meni, iznenada, ničim izazvano. Njene šake izvežbane od mešenja slajmova su kao neka klješta. Uhvati me njima i jako stegne. Ja joj u zamenu za taj stisak nudim zagrljaj. I plačem što ne mogu da joj pomognem da izrazi zašto se ljuti.
Pre nekoliko dana se desila velika tragedija u jednoj beogradskoj osnovnoj školi. Dečak je iz očevog pištolja pucao i ubio čuvara i osmoro dece. Neki “stručni” čika, bar je tako predstavljen, je gostujući u programu javnog servisa uspeo nekako da ovaj zločin poveže sa jednim sindromom iz spektra autizma. Da stvar bude još gora, reč je o profesoru Fakulteta političkih nauka u Beogradu. Ne želim da ulazim u njegovu (ne)stručnost, ali želim da glasno kažem koliko su njegove reči neodgovorne i opasne. Za moju ćerku i za svu decu sa autizmom. Za mene i sve majke ove dece. Za celo društvo koje je ranjeno nasiljem.
Oglasilo se i Društvo psihologa Srbije. Kažu da zbog stavova koje je izneo profesor FPN-a u Jutarnjem dnevniku RTS-a, oni kao strukovno udruženje imaju potrebu i obavezu da reaguju, jer je ovakva izjava netačna i izuzetno štetna. Ovakvi navodi su posebno opasni, jer stvaraju pogrešnu sliku o osobama sa poremećajima iz autističnog spektra i mogu provocirati nasilje prema ovoj osetljivoj grupi, navode oni.
Lošim vestima nije kraj. Naredne noći je počinjeno još jedno masovno ubistvo. Zaleđena sam. Loše vesti stižu sa svih strana. Ljudi koji su mi bliski su direktno pogođeni ovim događajima. Neko njihov je stradao. A neko je izjavio glupost i time mi moju vanrednu svakodnevnicu još više uzburkao.
Ja sam Marina i ja jesam Stamena. A Stamena nije od kamena i nije od čelika, nije svemoguća i nije operisana od emocija. Stamena je živa duša. I zato plače i u parku i u autobusu i kad čuje priče drugih Stamena. I kad čuje priče ostalih majki koje pate, i onih koje nemaju decu sa smetnjama u razvoju. Ja sve razumem. I sve vas grlim. Preživećemo i ovo. I nastavićemo da se borimo. Moramo.
Priča je napisana u okviru projekta ProAktivna mreža podrške ženama koje su majke dece sa smetnjama u razvoju i retkim bolestima STAMENA NIJE OD KAMENA u okviru strateškog partnerstva sa Ženskim udruženjem Kolubarskog okruga koje podržava Projekat Zajedno za aktivno građansko društvo – ACT.
