Kako izgleda kad Stamena ostane sama na deset dana, pa ne mora da bude Stamena bar to vreme…
Dete je otišlo sa tatom na more.
Imam deset dana da u njih spakujem tišinu, lenjost, kafe sa drugaricama, izlazak, knjigu, pisanje i plakanje. Ovo je vražija „to do“ lista!
Naivan plan je bio da prvo odradim to plakanje. Desilo se toliko stvari zbog kojih je trebalo plakati. Suza tu i tamo pod tušem se ne računa. Govorim ovde o ridanju, o curenju slina, o krikovima koje sakrivam jastukom. Zaglavile su se u grlu sitnice, ogromne promene, bolesti, istine, psovke, vesti iz zemlje I sveta.
Dakle, nije se desila ta dramatična scena po planu. Nema veze.
U lenjosti i tišini sam uživala dva dana i onda sam se našminkala, obukla haljinu, stavila nakit i izašla u grad. Na ovom mestu u priči počinju problemi.
Nisam bila bez sina u gradu godinama. Na stranu to što sam se na jedvite jade setila kako se stavlja ajlajner i koja boja karmina mi dobro stoji, ali osećaj da me niko ne vuče za ruku, da nikoga ne jurim kroz Knez Mihajlovu u panici da će da uleti u neki lokal i sakrije se je bio kao prvi gutljaj hladne, taman zaslađenje limunade.
Žene u gradu su tako lepe. Njihove kose su čiste I lepršave, nokti nalakirani, čujem njihove štikle. Želim da ih okupim sve u neku prelepu vilu pored jezera, u kasno proleće, kada je toplo i bilje još jako miriše.
Maštam kako grizemo sočno voće i podižemo obrve kao da će one da spreče da sok pocuri niz bradu, kako jedemo okrugle kolačiće od šarenih oblaka, pijemo i prosipamo šampanjac. Čujem kako nam šušte haljine i zveče narukvice, smeh, šaputanje, priznanja i prihvatanje. Na kapcima imamo šljokice koje menjaju boje uz jarku sunčevu svetlost koju teatralno pozivamo kroz otvoren prozor.
Da, maštam da bančimo u sred dana. Nema odgovornosti. Kao u nekom filmu, ma ne, kao u filmu Marija Antoaneta pod ženskim dodirom Sofije Kopole. Tako. Glamurozno, bahato, šareno, čarobno.
Ova slika me je potpuno obuzela. Prolazim pored galerije i gledam kroz izlog u nadi da će neki drugi prikaz da me ukotvi. U tom trenutku ništa nije bilo tako opijajuće kao ideja o bezbrižnosti. Pokušavam da se koncentrišem, čkiljim u potrazi za fokusom. Ne znam koliko dugo sam tako stajala. Čekala sam da postanem svesna svog disanja.
Na kafi sa drugaricom smo razgovarale o nedostatku sistemske podrške roditeljima i starateljima osoba sa smetnjama u razvoju. Pena od mleka je bila baš gusta. Kolač je bio voćni. Na povratku kući, vozač autobusa je uključio klimu.
Prva suza je potekla pred vratima stana. U hodniku sam zamalo pokidala ogrlicu u paničnom pokušaju da je skinem.
Đuveč od osećanja, braćo i sestre, a ne zvona i praporci!
Priča je napisana u okviru projekta ProAktivna mreža podrške ženama koje su majke dece sa smetnjama u razvoju i retkim bolestima STAMENA NIJE OD KAMENA u okviru strateškog partnerstva sa Ženskim udruženjem Kolubarskog okruga koje podržava Projekat Zajedno za aktivno građansko društvo – ACT.
