Elena Premate filološkinja i aktivistkinja. Njen posao je pričanje priča a njen poziv je da te priče učine društvo boljim. Majka je jednog veseljaka koji ima autizam. Ima u kući i psa Zazu koja misli da je čivava a ne staford. Volela bi da ima pomoć oko sina jer je Elena samohrana majka. Za sebe kaže da je imala bogatu krijeru u najvećim kompanijama, dva razvoda, postporođajnu depresiju i sukobe sa zdravim razumom a da sada ima znanje i slobodu da menja svet.
Elena se na ovom blogu obraća svim negovateljicama koje su zaboravile na sebe i ohrabruje ih da govore o sebi hrabro, glasno i preglasno ako im tako prija. Smatra da su za bolji svet najvažnije individualne priče i iskustva i svojim pričama započinje razgovor sa vama.
Hej, ti!
Na početku beše lutanje. Pokušavam da prizovem jedno, izdvojeno osećanje nakon što su nam potvrdili da naš sin ima neki problem u razvoju, ali moja biologija je učinila svoje i ne mogu da obelodanim u svesti ništa osim tog lutanja. Nisam bila ublokirana od šoka, govorila sam neke reči koje su vodile ka bilo kakvoj racionalizaciji. Osećanja su mi se menjala jako brzo. Sve sam govorila i osećala u isto vreme a da ništa nisam rekla ni osetila do kraja. Do mene skoro da nisu dopirale reči, sve je bio šum. I to je trajalo dugo, možda čak i celu godinu.
Hej, ti! Ceo kosmos je nastao iz najsurovijih oluja i neverovatno malih šansi
To je tek početak. Zamišljam da su tako lutali protoni u potrazi za drugim protonima i neutronima kada je nastajao kosmos. Pomislila sam u jednom renutku da u haosu ne treba uvek tražiti nekakve obrasce koji bi nagovestili smisao. Takođe sam sebi govorila da dok sam u živom blatu treba da mirujem. To je trajalo dugo, duže od godine.
Sada sam dobro. Pila sam antidepresive i anksiolitike i išla na psihoterapiju godinama jer sam bila u teškom depresivnom stanju. Napustila sam karijeru da bih bila uz dete. Pre toga sam se razvela, a pre toga smo odveli dete kod stručnjaka jer smo posumnjali da nešto nije ok. On je tada imao dve godine.
Sada ima osam. Kada hronološki ređam događaje unazad, osećam se bolje. Znam gde sam sad i osvrćem se na ono gde sam bila. Potapšem se po ramenu, i kažem svaka čast Elena. Nije me sramota da to učinim. To nije samo-marketing niti maženje ugruvanog ega, to je ljubav prema svim bivšim i svim
budućim verzijama mene.
Hej, ti! Diši da bi živela. Ja želim da živiš
Sećam se momenta kada sam počela da primećujem okolinu. Bili smo na Adi. Par meseci pre petog rođendana. U to vreme smo išli u dnevnu bolnicu Instituta za mentalno zdravlje i uporedo se selili.
Primetila sam jedan list kako se njiše i čini da popodnevno sunce treperi. Detalj, svakodnevan,običan, za umetnost čak, neki bi rekli, nesnosno dosadan. Za mene, prvi detalj nakon par godina – umetnost za sebe! Tek tada sam počela da shvatam da je sve ovo moje autentično iskustvo i to je bila oslobađajuća misao.
Sve ove godine su bile kao kad zaboraviš tekst neke pesme koju si obožavao kad si bio mali i onda pokušavaš da se prisetiš ali nećeš da pitaš Google, nego se upinješ i to te opseda. Malo po malo, setiš se prvo refrena i onda poređaš strofe po redu i sav srećan počneš da pevaš iz sveg glasa i tada shvatiš da
sada tu pesmu razumeš na potpuno novi način.
Hej, ti! Vidim te.
Ima nas još. Nisi sama, ponavljaj to sebi, to je najvažnija misao na svetu.
Teško je. Često je na granici izdržljivog. Umor koji vodi iz očajanja u agresiju, iz očajanja u smeh, iz smeha u agresiju. Strepnja koja jedino dobro što može da iznedri je jako crn smisao za humor. Izolovanost koja usisava racio. Sećanje na „život pre“ kao izraz surovosti. A onda, prvi zagrljaj moga sina. Prvi pogled u
oči. Prvi slog, ponekad prva reč. Možda nespretno, ali najbolje moguće u tom trenutku jer ti ga je dete dalo iz ljubavi. Iz potrebe za potvrdom i zagrljajem. Još jedna umetnost za sebe!
Hej, ti! Ovo je mesto gde prvi protoni nalaze svoje neutrone, ovde kreće kosmos
To je tvoje autentično iskustvo. Najblistaviji trenutak u kome možeš da budeš prisutna. Prvi pogled u oči. Prva reč. Za mene, svaki zagrljaj i nestašluk mog sina koji je osoba sa autizmom.
A na početku beše lutanje.
Priča je napisana u okviru projekta ProAktivna mreža podrške ženama koje su majke dece sa smetnjama u razvoju i retkim bolestima STAMENA NIJE OD KAMENA u okviru strateškog partnerstva sa Ženskim udruženjem Kolubarskog okruga koje podržava Projekat Zajedno za aktivno građansko društvo – ACT.
