Ja sam Marina, majka autistične devojčice. Radim kao dispečar u Vatrogasnoj brigadi Beograd. Tačnije, ja sam ona što šalje vatrogasce tamo gde su najpotrebniji kada nastane veliki požar. Udata sam za omiljenog vatrogasca. Prošlu godinu je moj život obeležila velika tragedija – izgubila sam najmlađu sestru koja mi je bila mezimica i najveća podrška. Umrla je od karcinoma u 35 oj godini.
Ovaj tekst je izraz zahvalnosti i odavanje priznanja ženama koje su zaslužne da se ovaj divan projekat sprovede u delo i pojašnjenje kakve veze to ima sa mnom.
Kada me je Ana kontaktirala da me pita kako sam, istresla sam joj sve što me muči.
Sestra koja mi je bila podrška je preminula. Živim kao podstanar. Ne vozim, a imam vozačku. Osećam se onesposobljeno i izgubljeno. Kako da obezbedim sigurnu budućnost svom detetu? Uh, kad se setim. Sve misli su mi bile čvrsto umršene u jedno ogromno klupko.
Ana mi je odlučnim “biće-sve-u-redu” tonom objasnila da ne treba da brinem. Dete će mi biti zbrinuto jer će naslediti moju ili muževu vatrogasnu penziju i uvek će imati tuđu negu. Imaće dovoljno novca za dobar život i nikome neće biti na teretu. Treba da počnem da vozim jer mi je potrebna sloboda i samostalnost. Ana uvek govori da preuzimanjem volana žena polako preuzima i “kormilo nad svojim životom”. Slobodu ću osvojiti i ako neko drugi preuzme malo brige nad mojim detetom. “Dovedi je u udruženje” rekla je, “moramo da upoznamo Anđelu, kako bismo mogli da je čuvamo”.
Umirila me je.
Tada sam čula za projekat ICU MOM – Vidim te mama. I čujem koji je napisala u cilju unapređenja kvaliteta života majki, neformalnih negovateljica dece sa smetnjama u razvoju. Projekat je finansirala Australijska ambasada. Ponudila mi je učešće, a ja sam se zaledila. Rekla mi je da ćemo snimati podcaste gde će mame da pričaju svoju priču i dodala – i ti ćeš! Progutala sam knedlu.
“Imaćemo i obuku iz preduzetništva i javnog nastupa u okviru projekta”, dodala je Ana. Prelomila sam – učestvovaću. Volim edukacije i volim da učim, a ove teme su me baš interesovale.
Počeli smo Anđelu redovno da dovodimo u udruženje, četvrtkom i subotom. Ona se adaptirala brže nego što sam očekivala i jako zavolela druženje i boravak tamo. Meni je to najvažnije. Da ona bude zadovoljna i da rado ide. U udruženju smo upoznali i volonterku Adu koja nam je postala dodatna podrška u čuvanju Anđe. Ispostavilo se da živi na pet minuta od nas. Takođe smo upoznali i defektologe Mihajla i Nikolu.
Došao je i taj dan. U februaru smo počeli da snimamo podcaste, a ja sam bila prva mama koja je ispričala svoju priču. Uspela sam da izdržim da ne zaplačem, čak i kad sam krajičkom oka uhvatila Tamaru, ženu koja nam pomaže oko PR poslova, kako briše suze dok je sedela iza kamere i pratila snimanje.
8. marta smo imali okupljanje u Udruženju povodom posete australijskog ambasadora gospodina Danijela Emerija. Neke mame sam srela prvi put, a grlile smo se kao da se znamo sto godina. Poseta ovako velikog zvaničnika našoj drugoj kući za nas mame je posebna čast i poruka – nismo same i ipak nismo nevidljive.
Edukacije u okviru projekta su bile izuzetno zanimljive i veoma korisne. Na radionicama sam bila redovna. To dovoljno govori koliko su mi značile. Mame su slušale predavanja i mozgale o svojim biznisima, družile se i razmenjivale priče iz svakodnevnog života. Smejale smo se zajedno. Radionice su mi dale odgovor da li treba da se bavim preduzetništvom. Ne treba, dovoljno je da nađem dobro plaćen hobi, a mogu i da radim na projektima udruženja sa Anom. Takođe sam dobila odgovor i kakav stav treba da zauzmem kod javnog nastupa. To će mi biti od koristi jer radim javni posao. Višestruko korisno, kao što rekoh. Dobila sam priliku da vežbam svoje veštine u bezbednom okruženju, sa ženama sa kojima delim najveću muku, a izgleda i najveće radosti.
Tog 11. maja je objavljen podcast sa mojom pričom. Uzbuđenje i panika u isto vreme. Prvo sam odbijala da ga pogledam. Mislila sam da sam katastrofa i ko zna šta sam tamo pričala. Vrtela sam se kao mačka dok nije došla moja Dragana, ćerka mog supruga iz prvog braka koja mi je u najtežim situacijama čuvala Anđu. Njena radoznalost i podrška su me ohrabrile. Neverovatno koliko smo snažne i stamene, a zapravo smo i nežne i nesigurne. I to je jedan od mojih uvida ovog šestomesečnog rada na sebi.
Gledale smo podkast zajedno. Mnogo sam plakala. Plakala sam i zbog gubitka sestre i zbog toga što sam tek tada shvatila koliko je sve to bilo teško, užasno teško. I koliko mi je još uvek teško. Koliko mi sestra nedostaje. Koliko sam bila loše dok je njeno lečenje trajalo i koliko se dete od mene distanciralo. Imala sam veliku sreću da mi se bar neko nađe u tom ludilu. Porodica mnogo strada ako nema sreće da im neko pomogne! Porodice ponekad ne umeju ni da potaže pomoć. Ali to ne znači da im pomoć nije potrebna.
Nakon gledanja “svoje emisije”, procenila sam da je ipak to sve ok, bila sam u miru sa svime šta sam izgovorila, pa možda i sa time šta sam preživela. Čak sam i podelila video na mom Instagram profilu. A onda su poruke počele da stižu.
“Jel ima nešto kako mogu da ti pomognem, tipa da operem sudove, usisam, oribam nešto, izvedem Andju napolje sa Dadom. Javljaj mi čim bude nešto!!”
Ovu poruku je poslala moja kumica Iva koja ima tek 16 godina. Svojoj mami je rekla da nikad nije razmišljala o tome kako je meni. Moj podcast joj je otvorio novi ugao gledanja na život koji je pred njom. Ponudila je pomoć, a čak me je podsetila na ponudu dve nedelje kasnije. Već tada sam znala da je dobro što sam se otvorila.
“Gledala sam podcast, da li ti nešto treba? Ne ustručavaj se, tu sam za pomoć ako mogu da pomognem.”
“Baš si lepo pričala, ponosna sam.”
“Odgledala sam podcast, jako sam ponosna na tebe, zaplakala sam više puta. Volim te.”
“Bravo, ponosna sam jako, šaljem zagrljaj.”
“Juče sam u dahu ogledala emisiju. ❤ Volela bih jako da sedimo uskoro negde na nekom mestu gde možemo lepo da se ispričamo. ❤ Tvoja energija je sve.”
Čitala sam i plakala. Sve je to zbog jednog gostovanja u podcastu i priče koju sam ispričala. Ranije mi nikada nije palo na pamet da na ovakav način mogu da pošaljem poruku kako se osećam. Mislila sam da sam sama i da ljude ne zanima šta imam da kažem. Čak sam se nervirala što mi se niko ne nudi da pomogne… To su sve misli iz onog začaranog čvora sa početka price.
Sada jedva čekam svaku novu podcast emisiju i priču još jedne mame koja deli sličnu sudbinu. Svaku sam preplakala dok sam je slušala. Ponosana sam na sve nas koliko smo snažne, što smo uopšte sakupile snage i hrabrosti da ih ispričamo. A tek koliko smo ojačale deleći ih sa drugima!
Kroz te priče, u mom srcu su posebno mesto zauzele dve mame – Sanja i Nikolina. One govore jasnim i razumljivim jezikom i hrabre su u otkrivanju svoje istine. One su čista suština. One smeju da izgovore ono što ja još uvek ne smem ili čega još nisam svesna. One su moja hrabrost. Znam da i one osećaju isto. Volim vas devojke! SVE VAS VOLIM.
Projekat ICU MOM je simbol mog otvaranja prema svetu i razlog donošenja dobrih odluka. Došao je u trenutku kad mi je bio potreban, preko moje Ane i udruženja Evo Ruka.
HVALA vam od jedne mame koja je osetila da je neko vidi i čuje. Idemo dalje zajedno.
Sve epizode podcast serijala Vidim te mama. I čujem. možete pogledati OVDE.
