Piše Bojana Nešić
U našoj porodici dan može da se iskomplikuje za tren. Recimo kada u pekari nestane štrudle sa makom. Noni je jako važno da se subotom ujutru posle doručka zasladi sa parčencetom štrudle sa makom. Taj mali komad veličine 2x2cm nam donese mir u kuću… Ili nas poremeti u potpunosti, ako ga kao juče – nema.
Kada je Nona shvatila da nema njene štrudle sa makom to je izgledalo kao reka koja je probila branu. Najpre je lagano, kao kroz pukotinu, krenula… Tihi plač, njena molba i moja objašnjavanja. Vreme je prolazilo, a ona je polako gubila strpljenje. Tražila je da joj ponavljam priču u nedogled. Tražila je da kraj bude drugačiji i da se magijom ta štrudla odnekud pojavi. A onda je posle nekog vremena brana potpuno popustila i za trenutak napravila bujicu, a ubrzo i potop. Izlile su se emocije svuda oko nas. Bilo je mnogo glasnog plača, vrištanja i negodovanja. Ja sam bila umorna i nemoćna. Dok je ona neutešno plakala u svojoj, ja sam vrištala u jastuk u mojoj sobi. Ljutnja, bes, tuga i očaj budu isrpljujući ako stanu u jedan trenutak.
Kada su emocije malo popustile, sklupčale smo se jedna pored druge i zaspale. Isprepletale smo ruke i noge, pokrile se čaršafom i utonule u san koji nam je doneo mir. Samo bi tišinu narušio poneki zaostali jecaj koji bi nam trznuo grudi.
Tako to može da izgleda u porodicama koje imaju decu sa poteškoćama u razvoju. Naizgled nebitna stvar preokrene ceo svet naglavačke. Često je potrebno mnogo energije za sasvim obične stvari. A to ume da iscrpi. Ponekad me isrpi toliko da mi se učini da ni jedan korak više ne mogu napraviti. I ne znam tada da li sam više tužna ili ljuta.
Dođe mi tako da se nekim dugačkim merdevinama popnem do prvog oblaka i pogledam tog Boga u oči i da mu kažem: „A da me nisi malo precenio, majku mu? Sav ovaj teret koji nosim je možda veliki za mene. Znam da ćeš sada da mi pričaš one priče da ti bolje znaš i da me voliš… Danas je jedan od onih dana kada se nadam da zaista znaš šta radiš.“
