Piše Bojana Nešić
Večeras je jedna žena pobegla od mog deteta. Doslovno je pobegla sa trotoara na ulicu. Držala se za grudi dok je to radila uz glasno huktanje.
„Stanite,“ rekla sam joj, „Neće Vam ništa. Samo je pošla da Vas zagrli,“ pokušala sam da joj objasnim.
„Znate li koliko sam se uplašila,“ rekla je udaljujući se još brže.
„Ona je dete sa smetnjama u razvoju. Zaista Vas neće povrediti,“ nastavljala sam dalje.
„Da, da. Ali ja imam bebu u stomaku,“ odgovori mi.
Promućkah glavom i zastadoh na tren. Raširila sam ruke i dodala: „Ovo nije zarazno…“
Mislim da moju poslednju rečenicu nije ni čula. Jezdila je niz ulicu toliko brzo da se za par trenutaka i izgubila iz našeg vidokruga. Ja sam ostala na tom trotoaru držeći Nonu za ruku i pokušavajući da sputam buru koja se kovitlala u mojim grudima. Želela sam što pre da pobegnem sa tog mesta i zaronim glavu u jastuk i izvrištim svu tugu i bes koji sam osetila.
Okrenula sam se da se vratim kući trudeći se da ostanem što pribranija. U susret nam je išla jedna gospođa sa psom. Još pod utiskom prethodnog događaja sam čvršće privila Nonu uz sebe ne bih li izbegla sličnu situaciju. I baš kada smo bile na korak dva od nje, gospođa se široko odmehnula i raširila ruke: „Pa gde si ti?“ upita ona Nonu, „Odavno se nismo grlile.“ I posle samo par trenutaka grlila je Nonu na istom tom trotoaru gde je neka druga žena od nje bežala. U pitanju je ista ulica, isto dete, isto veče… Sve je isto, a ustvari ništa nije isto.
Razumevanje ispred predrasuda.
Pitanje ispred pogrešnih zaključaka.
Ljubav ispred netrpeljivosti.
Zagrljaj umesto bežanja.
Svako može izabrati ono što mu je po meri.
