Piše Marina Manasijević
Svi se plašimo nečega, bez izuzetaka. Svaki roditelj oseća strah.
Delimo se na one koje strah zamrzne i na one koje strahovi teraju na akciju.
Realan strah je svinja koja pronalazi skupocene tartufe. Ona ti pokaže mesto, a ti pažljivo kopaš dok ne stigneš do blaga. Tvoje blago je osvešćivanje i prihvatanje straha.
Sa strahom se treba suočiti, ne puštati ga da raste do besvesti.
Ovaj tekst je terapijski i otvaram dušu o strahu vezanom za moju autističnu ćerku prvi put, a zbog važnosti teme sam se izborila sa strahom od objavljivanja.
Čega se ja plašim?
Najčešće se plašim za njen život.
Plašim se da će je udariti kola jer se često štrecne od kučića koji laju ili istrči na ulicu ne gledajući.
Da će je seksualno zlostavljati, a ona neće znati da pozove pomoć niti da se odbrani. Da će joj raditi nešto protiv njene volje i da će je boleti je i da će biti nemoćna. Da će da doživi užas.
Da će biti zatvorena u Dom nakon moje smrti, gladna, prljava, bez mogućnosti da se druži, izlazi napolje, da se ljulja, gleda crtaće, kuva, bez kontakta sa ljudima koje voli, zlostavljana i mučena dok god je živa.
Da će epileptični napad početi dok pliva ili jede, a mi je tog trenutka nećemo gledati. Da se neće probuditi nakon epileptičnog napada.
Drugi bi rekli o mom strahu…
Nepredvidivost života kaže da postoje šanse da se desi svaka od ovih stvari. Četiri gomile užasa. Statistiku nećemo pitati ništa. Vera kaže tamo gde je strah, mene nema. Moja mama bi rekla o čemu ti razmišljaš, Božemesačuvaj! Ali ona nema dete sa SR, nego 3 zdrave i prave ćerke.
Odakle mi ovi strahovi?
Prvi strah doživljavam svaki put kad idem ulicom sa detetom. Ima jedno dvorište iz kog baš jako laju dva psa na nju. Ona pokrije rukama uši i gleda u njih dok oni čak pokušavaju i ogradu da preskoče. Ta scena mi je ubila nadu da će ona ikad moći sama da ode do prodavnice, čak iako nauči da ne istrčava na ulicu i da se čuva od automobila. Ovaj strah je instiktivan, refleksan i tu nema pomoći, a kučića ima na sve strane.
Drugi strah sam nakupila čitajući vesti o seksualnom zlostavljanju dece i dece sa smetnjama u razvoju, o pedofiliji, proizvodnji droge od adrenalina iz dečije krvi (ne ulazim u istinitost, dovoljno je što je ta vest, makar i lažna ušla u moj mozak i tamo napravila leglo straha).
Još strahova
Treći strah se uobličio u ovaj “da mi dete ne završi u Domu” nakon izveštaja o stanju u državnim Domovima. Predhodni je bio “šta će biti sa njom kad mene ne bude”, ali sam ga iskoristila da se pokrenem i započnem učešće na promenama u sistemu i društvu. Imam poverenja u svoje sposobnosti i mislim da ću joj osigurati lep nastavak života kad se nas dve jednog dana rastanemo.
Četvrti strah živim bez prestanka od kako je dobila dijagnozu epilepsija. Prvi napad se dogodio dok je jela, tako da nismo ni znali da je bio napad. Mislili smo da se guši i jeste se gušila. Tek drugi put smo shvatili šta je. Od kako pije lekove nije se ponovilo, ALI…
Neprestano mislim gde je sad, u kojoj sobi, da li se šta čuje, dozivam je da mi se javi, čak iako se šali, a ja prepoznam pokret kao kod napada – noge mi se odseku. Kad joj napunim kadu da se brčka, uključim video poziv i slušam je i gledam iz susedne sobe. Dok čitam ovaj niz pada mi na pamet da sam FIJU.
Kako protiv straha?
Kažu da poznavanje prirode straha izaziva njegovo nestajanje, a eto ja znam odakle dolaze, utisak mi je da su se smanjili, ali nisu nestali. Možda zato što su realni strahovi? Kad su deca u pitanju, strah ne prestaje nikad, jedino može da se umanji preventivnim delovanjem. Da nju edukujem i obučim, sebe ojačam. Da njoj obezbedim pratnju, a sebi terapiju. Da uradim sve što je u mojoj moći i kažem Bože pomozi! I da ne verujem u sve što pomislim.
Dugo sam mislila da se ne plašim ničega, osim da vozim auto. A ispostavi se da je deponija straha zatrpana u meni. I da je to primarna oblast za iscelenje u mom životu.
Šta mi preostaje?
I zato ja biram hrabrost. Dozvoliću strahu da me transformiše tako da budem dobra drugarica sa neizvesnošću i nestalnošću života. Kako ću to da izvedem – ne znam. Preporuke su jačanje unutrašnjeg deteta, kvalitetan unutrašnji govor, potraga za zadovoljstvima, vežbanje podnošenja neprijatnih emocija, promena fokusa.
Tako jačamo kapacitete. Kakve su nam misli takav nam je život.
I još nešto, hrabrost nije neustrašivost. Neustrašivost nije sagledala strahove i opasnosti. Hrabrost jeste i uprkos tome ona ide napred. Biću hrabra, svakako me neki već takvu i vide.
