Piše Bojana Nešić
Reći ću to naglas: roditelji dece sa smetnjama u razvoju imaju jako ozbiljan posao. To je nešto što i odavno (kao) znam ali tek danas mi je došlo do svesti. Dok su danas drugi roditelji brinuli o tome da njihova deca ne odu previše visoko na jedno četinarsko drvo, ja sam morala da upotrebim sve svoje roditeljske veštine kako bih Nonu držala u stanju koje je prihvatljivo. Prihvatljivo znači da ona bude ne previše uznemirena kako bi mogla da normalno funkcioniše jer je istrgnuta iz uobičajene rutine.
Da ste me gledali sa strane videli biste kako joj pevušim, kako je ljuljam na ljuljašci, kako razgovaramo dok šetamo šumom… Ne biste primetili nikakav napor, ne biste videli ni jednu vaspitnu metodu koju sprovodim kako bih je stišala, ne biste videli moju pulsirajuću glavobolju.
Na kraju sam sa Nonom legla da odmorimo i čula sam iz dvorišta glasove roditelja koji su upozoravali decu da se ne penju visoko na drvo. Tada sam rekla sebi: „Ovo što ja radim je teško. Zaista je teško!“. Nisam se ubacila u ulogu žrtve. Nisam kudila Boga što je to tako. Nisam ni poželela da je drugačije. Priznala sam koliko je teško nešto što je drugima uobičajeno. Koliko je samo energije potrebno za ono što je naizgled lako. Nije mi bilo ni bolje, ni lošije od tog saznanja. Jednostavno je bilo istinito.
Kada vam se učini da neko nešto radi sa lakoćom to ne mora da znači da je to zaista lako.
Roditelji dece sa smetnjama u razvoju imaju jako ozbiljan posao.
